Palijativna medicina u svetu - Dr Mary Baines   Dr. Mari Baines sam srela prvi put u Rumuniji, 2001. godine na Balkanskoj konferenciji o palij-ativnom zbrinjavanju. Od tog prvog susreta Mary je bezbroj puta i na mnoge nacine pokazala svoje prijateljstvo i volju da po-mogne razvoju hospis / pali-jativnog zbrinjavanja u Srbiji. To-kom nasih brojnih susreta, kako u Engleskoj tako i u Beogradu, Mary je sve nas iz BELhospice-a trajno privukla idejama hospis pokreta i poslu u koji smo se ukljucili. Njeni prijateljski saveti, suptilna duho-vnost, ljubav prema poslu kome se posvetila i ogromno znanje u toj oblasti ukazuju nam, poput svetionika, nas put prema pa-cijentima i njihovim porodicama. Mary je posvetila svoju karijeru brizi o tesko obolelim i umirucim pacijentima. Od svih lekara koji su aktivno ukljuceni u hospis pokret ona je svakako sa na-jduzim stazom. Prva se pridru-zila 1967. Dr. C. Saunders u St Christofer hospisu gde je provela najveci deo svog radnog veka a jedno vreme je radila kao medicinski direktor Elenor fonda-cije. Time je ona postala jedan od osnivaca hospis pokreta koji se opisuje kao najveci poklon Engleske svetu u prethodnom veku. Za svoje zasluge Dr Mary Baines je dobila visoko odli-kovanje od engleske Kraljice i prestiznu nagradu koja se dodeljuje zenama Evrope za istaknuta ostvarenja. Sigurni smo da su ova priznanje u pravim rukama. Uz iskrene cestitke nasoj dragoj koleginici mi joj zelimo sve na-jbolje. U nastavku mozete pro-citati njen tekst o palijativnoj medicini kao medicinskoj struci." Dr Natasa Milicevic "Mnogi, kako zdravstveni radnici tako i sira javnost, misle da je hospis / palijativno zbrinjavanje sasvim nova grana medicine. Ovo je lako razumeti kada se zna da je St. Christopher hospis otvoren 1967. godine, tj pre samo 40 godina, i da je otvaranje ovog hospisa doprinelo savremenom razvoju palijativnog zbrinjavanja. Zapravo, palijativno zbrinjavanje predstavlja obnovu ali i usavrsavanje medicine koja se sprovodila stotinama godina unazad i kada lekari nisu mogli da izlece prakticno ni jednu bolest, vec je njihova uloga bila da ublaze simptome bolesti i utese pacijente i porodice. Tokom proteklih 40 godina doslo je do ogromnog napretka u lecenju bola i drugih fizickih i psiholoskih simptoma bolesti. Klinicka praksa, potvrdjena kroz istrazivanje, pokazala je da je moguce skoro kod svih pacijenata uspesno leciti hronicni kancerski bol. Analgetici, uglavnom morfin, daju se na usta, u redovnim vremenskim intervalima i u dozama koje su pri-lagodjene jacini bola. Psiholoska zavisnost, navika, se nikada ne javlja a tolerancija je zanemarljiv problem, koji se resava umerenim povecanjem doza leka. Izvesni tipovi kancerskog bola zahtevaju dopunske (adjuvantne) lekove, kao na primer antidepresive i antikonvulzive, koji poboljsavaju uci-nak analgetika ako je bol izazvan ostecenjem nerva. Ublazavanje drugih simptoma je takodje moguce. Neprijatan osecaj gusenja se cesto ublazava uzimanjem na usta malih doza morfina a mucnina nastala usled "zavezanih creva" moze biti ublazena primenom odgovarajucih lekova protiv mucnine. Psiholoski simptomi zahtevaju pazljivu procenu kako bi se postigao najbolji efekat. Na primer, vazno je razlikovati prirodnu tugu pacijenta koji se suocava sa svojom neizlecivom bolescu i kome su potrebni emocionalna i duhovna podrska, od klinicke depresije kada je potrebno i korisno medikamentozno lecenje. Usvajanjem specijalizacije iz palijativne medicine u Velikoj Britaniji 1987. priznato je postojanje velikog broja informacija koje su sada do-stupne i potrebne onima koji brinu o pacijentima koji se blize kraju zivota. Lekarima je potrebno 4 godine edukacije u ovoj oblasti kako bi stekli zvanje specijaliste, a od 1990. godine palijativno zbrinjavanje je ukljuceno u program svih medicinskih fakulteta u V. Britaniji. U svetu danas postoji 38 profesora u ovoj oblasti. Od samog pocetka, cilj St. Christopher hospisa nije bio iskljucivo da brine o pacijentima jugoistocnog Londona i o njihovim porodicama. On je formiran da posluzi kao model uz razliite varijacije zavisno od postojecih resursa i tradicije. U Velikoj Britaniji sada postoje 220 hospisa za lezece, odrasle pacijente, 327 hospis timova za kućno lecenje i 307 bolnickih timova za palijativno zbrinjavanje. Najvaznije je, kako podaci pokazuju, da je palijativno zbrinjavanje dostupno najvecem broju pacijenata sa uznapredovalim malignim bolestima i da se delokrug rada ovih sluzbi siri i na ostale pacijente sa neizlecivim bolestima, kao sto je na primer odmakla srcana insuficijencija. Sirom sveta, broj ovih sluzbi prevazisao je 8000. Nedavni prikaz, napravljen od strane International Observatory on End of Life Care ukazuje na razvoj palijativnog zbrinjavanja unutar 234 zemlje sveta. U 35 zemalja palijativno zbrinjavanje ide u smeru integracije u zdravstveni sistem zemlje. U 80 zemalja moguce je palijativno zbrinjavanje kroz rad jedne ili vise ovakvih sluzbi, 41 zemlja jos uvek nema organizovano palijativno zbrinjavanje ali planira, dok u 78 zemalja ne postoji nikakav interes. ( www.eolc-observatory.net  ). Otpocinjanjem rada BELhospice-a, oktobra 2006. godine, Srbija je iz trece presla u drugu kategoriju zemalja, sa planiranja presla je na sprovodjenje palijativnog zbrinjavanja. Dobro je za zemlju da postoji ova organizacija koju vodi dr Natasa Milicevic. Ona je iskusni onkolog ali je prosla obimnu edukaciju u oblasti palijativne medicine i prati razvoj u ovoj oblasti, sto joj omogucava da pruza kvalitetno palijativno zbrinjavanje pacijentima o kojima brine BELhospice, obucava osoblje u hospisu i vodi edukaciju u Beogradu i drugim delovima Srbije."   Dr Mary Baines

Home | O nama | Aktivnosti | Vesti | Kontakt | Donacije Copyright © 2008 belhospice.org All rights reserved